Nik i ništa
Vremeplov uz kafu
Zvoni mi, pre neki dan, telefon. Zove čovek, kaže: „Ovde Nik.” Isprva se zbunih, ne poznajem nikakvog stranca, posebno ne nekog Nika. „Molim vas, šta želite od mene? Je l’ ovo neki telefonski marketing, anketa?” Kaže on da nije i kaže kako ima puno toga da mi ispriča. Nije mi delovao kao manijak ni kao partijski aktivista, pa zakazasmo sastanak u jednom kafiću u gradu.
„Hvala što si došao“, reče.
„E pa, Niče, šta hoćeš od mene?“
„Nemoj to, ’Niče‘, prepoznaće me… A i ovako je moderno. Nik, dakle.“
„Ahaaa, ti si! Pa vidim ja… Šta, da te prepoznaju? Ma daj, čoveče, nema šanse…“
„Uglavnom, hvala ti što si došao.“
„Ne, ne, hvala tebi.“
„Molim te, insistiram, hvala tebi!“
Nije vredelo raspravljati se sa Nikom. Pored njega je sedeo ćutljiv momak, štreberčić, za koga se kasnije ispostavilo da mu je praunuk. Uglavnom, Nikov praunuk, kome se ne sećam imena (slabo ih pamtim), na nekom sajtu, Banando čini mi se, kupio je polovni vremeplov i vratio se po dedu – Nika. Od tada, putuju svetom i vremenom, onako, za svoj ćef.
Nije mi bilo jasno zašto je došao do mene. Činilo mi se logičnijim da konačno ode do Sokrata, da izglade stvar. Narodski rečeno, da se razumeju. Ipak, smatrao sam nepristojnim da prekidam takvu jednu veličinu, pa sam ga pustio da priča.
Kaže: „Vraćam se baš iz dve’iljadedvajes’šeste, doš’o vam neki Živorad iz Malamutinca na mesto direktora televizije, ukin’o sportske vesti iz dnevnika, svi poludeli. Kaže, kakve sportske vesti u dnevniku, kakve gluposti.” To me je baš začudilo, ali oćutah. Dalje, kaže, sve što sme da mi otkrije jeste da je jedan aktuelni političar ošišao kosu, otišao na Tibet, zamonašio se i rehabilitovao drevni kult Mahabodhi hrama u Bodh Gayi. Tu se osmelih, i pitah ga da li smo konačno ušli u Evropsku uniju. Nik me tu samo pogleda, pa shvatih da treba da ućutim.
Uglavnom, došli smo do, za mene ipak najbitnije stvari, a to je odgovor na pitanje zašto je baš mene posetio. Izložio mi je stvar i zamolio me da to ostane među nama.
„A šta ćemo sa…“ namignuh glavom prema njegovom unuku.
„Ma, pusti, on je matematičar…“, odgovori Nik.
Baš smo završavali sa ispijanjem kafe, kada su u kafić ušli neki moji poznanici. Nik je insistirao da nam se pridruže, molio me je da ispoštujem njegov zahtev, tako se radilo u Nemačkoj u njegovo vreme i on je tako navikao. Naravno, nisam ni pomišljao da protivrečim takvoj veličini.
Društvo je bilo ćutljivo. Bilo im je, zapravo, čudno da neko ima takve brkove. Došapnuh Niku da su malo stidljivi jer mi je bilo neprijatno. Naglasih da su, inače, u redu, ali eto, to im je mana.
On se uspravi i reče:
„Naše mane su naš najbolji učitelj. To je bar jasno. Skoro da je nauka. A između vere i prave nauke ne postoji srodstvo, ni prijateljstvo, pa ni samo neprijateljstvo, one žive na različitim zvezdama.“
„Ali“, rekoh, „nije li nauka – vera, nije li progres – prijateljstvo?“
Neko iz društva reče:
„Ah, evo ga ovaj, opet nešto filozofira.“
Na to, Nik se namršti i ljutito podiže brk. Bilo mi je vrlo neprijatno, pa ga, iz kurtoazije, pitah:
„Šta vam je, Niče?“
On kratko reče:
„Ništa“.
Jovan Veljković
Lektor: Marija Golubović
Slični tekstovi
Poslednja stanica niškog Tramvaja →
Promiskuitetnost →
Najnoviji komentari