Kiša ubija raspoloženje
Nekonvencionalni načini za borbu protiv kiše i depresije
Ja živim za proleće. Tad osetim da sam živ, ispratim cvetanje svake biljke i upijem njenu energiju, sunce me razveseli, plavo nebo razneži, a drveće koje ozeleni oplemeni me. Neočekivano, sve se preokrene za jednu noć i maj postane novembar, sa onom samoubilačkom kišom, depresivnom sivoćom i logorskom atmosferom. Osećam se kao da me je stigla ona najteža jevrejska kletva – dabogda imao pa nemao…
Sedim u svojoj sobi. Narandžasta je, ali izgleda mi sivo. Kiša koja dobuje po prozorima vuče me neizlečivo nadole, pod zemlju, pod vodu, u borbu za vazduh… I pored prazne table sedativa i gajbe piva ne mogu da se otrgnem, ne mogu rečenicu da sklopim kako treba. Svi zvuci su udaljeni, a jedino mi prijaju neke patetične, tužne pesme koje ni u ludilu ne bih slušao. Možda to puštam da bih uspeo da se rasplačem, ko zna zbog čega, ali ne ide mi. Davim se u svakoj suzi koju ne pustim kao da je okean. Jedino šta me malo podigne, zanemarljivo ali ipak primetno, jeste pisanje dugačkih pisama mom imaginarnom drugu iz detinjstva. Nazvao sam ga Vanja, jer je mojim roditeljima to ime bilo alternativa za ime Nemanja, kako se u stvari zovem.
Da postoji Vanja i da mu stižu ta pisma koja mu neprekidno pišem, sigurno bi se zabrinuo za moje zdravlje i doleteo bi iz tog carstva gde obitava da me uteši, posavetuje, da me izvede na pivo (koje će on platiti, jer po ovakvom vremenu gotovo uvek postanem bolno dekintiran).
Ranije sam ove probleme rešavao tako što navučem rolere na noge, popnem se na vrh Mokranjčeve i „pustim se” odozgo. Kako ubrzavam, postajem svestan da mi je potrebna samo mikrosekunda nepažnje pa da ostavim svoju kožu i krv po asfaltu koji ne prašta te tinejdžerske ludorije. Potreban je samo jedan auto da izmili iz susedne ulice pa da me lansira na ogradu, na zgradu, ili na trotoar tu pored, a ubrzo zatim na ortopediju, na intenzivnu negu. Ali nikad mi se to nije desilo. Izgleda da sreća prati očajnike, pa sam uvek stizao do palilulske rampe čitav, nakostrešen i normalizovan. Nema sivog neba, nema „slona” na grudima, samo zmajevi po stomaku lete i govore da sam živ, živ kako nikad nisam bio dotad. Zato volim tu ulicu.
Ali sada nemam rolere za vožnju, imam strah od pada, sivilo na nebu i u stomaku koje jedino pisanje Vanji može da umanji.
Ako niste primetili, ja sam meteoropata, teži oblik meteoropate, kako mi se čini. Umrtvljen promenom vremena, nedodirnut političkim dešavanjima i izbezumljen oblacima.
Napisao sam još jedno pismo Vanji, sve sam mu rekao, i sad čekam da mi odgovori… Ha-ha, dobar vic! Možda bi trebalo da prestanem da maltretiram sebe ovim sumornim, patetičnim, hipsterskim pesmama. Mislim da će mi najviše odgovarati da otputujem negde, da pobegnem na neko lepše mesto dok se vreme ne popravi. Tako da, ako me nema u sledećem broju, znajte da sam otputovao negde da, kako bi Rala rekao: „Napunim baterije burazeru!”
Vanji ću polsati pismo i reći ću mu da se ne pojavljuje dok me nema, jer ljudi će ga naći i iskorišćavaće ga, i onda više neće biti samo moj imaginarni drug kome se jadam, i onda ću ostati i bez tog, poslednjeg utočišta od depresije.
Nemanja Đukić
Lektor: Marija Golubović
Najnoviji komentari