Što se manje kupuje, više vredi!
Koliko vrede proizvodi iz kulturnog polja?
Svakodnevno se susrećemo sa najpopularnijim žanrovima iz svih oblasti kulture, a često i sa kičom i šundom, odnosno sa lošim ili čak vulgarnim proizvodima dostupnim čulima koji podsećaju na umetnost. Teško je objasniti kako nekvalitetna roba može biti popularna, najprodavanija i najpozitivnije ocenjena sa stanovišta masovne kulture. Teškoće u objašnjavanju ovog fenomena dolaze otud što zdravorazumski pogled na proizvode kulture poistovećuje zakone potražnje u sferi kulture sa zakonima potražnje ekonomskih dobara, što je pogrešan pristup.
Ono što je nesporno jeste činjenica da veća prodaja nekog proizvoda ukazuje na njegov visok kvalitet. Međutim, ovaj zakon ne važi u svim sferama života, kao što važi u ekonomiji. Primer za to jeste tržište kulturnih dobara. Pravila kod određivanja kvaliteta umetničkog dela drugačija su u odnosu na druge proizvode. Suprotno ekonomskom tržištu gde potražnja znači veći kvalitet, na tržištu kulture veća potražnja znači manji kvalitet.
Nedostatak kvaliteta privlači masu
Ukoliko je potražnja za nekom kulturnom robom (knjiga, pesma, itd.) velika, to često ukazuje na manji kvalitet. Treba naglasiti da on nije manji zbog velike potražnje, već je potražnja velika zato što nema kvaliteta. To se dešava zato što je kič uvek propraćen masovnom kulturom, a masa prati kič zato što je uglavnom sačinjena od pojedinaca bez ukusa, koje zadovoljavaju površni nadražaji čula, izazivajući u njima smeh ili plač, a nikako duboke misaone i duhovne napore.
U našem društvu, na ceni su knjige novinarki bez stila, TV voditeljki ili pak knjige koje pišu zvezde folkmuzike. To su vulgarni i patetični naslovi, proizvodi koji ni po čemu nisu autentični, osim po falsifikovanju umetnosti. Muzika koja je najslušanija delo je mladih izvođača koji odražavaju poželjni tip muškosti, i izvođačica koje oskudno odevene predstavljaju seksualne objekte koji reprodukuju dobro poznate neoriginalne i neautentične melodije uzete iz turske muzike.
Kranji cilj stvaranja ovih dela jeste komercijalna zarada, a to se može ostvariti jedino serviranjem kiča i šunda širokim masama koje će, nedovoljno istančanog sluha da čuju prave reči, raširenih ruku hrliti da pomognu ostvarenju krajnjeg cilja stvaraoca kiča, a to je, razume se, postizanje komercijalnog uspeha.
Kvalitetna umetnost postoji
Ovakva situacija nije, dakle, tako čudna kao što nam se možda naizgled čini. Umetnički kvalitet pratiće uvek mala potražnja, jer ne može celo društvo biti istančanog ukusa. Neka vam ta mala potražnja uvek bude znak da delo vredi. Dodatni dokaz vrednosti jeste podatak da su malobrojni potrošači date prave umetničke robe u stvari stvaraoci u toj istoj sferi. Dakle, knjiga ima umetničku vrednost ako je kupuje malo ljudi, a u toj manjini ima procentualno mnogo pisaca.
Možemo zaključiti da kvalitetna umetnost definitivno postoji. Takođe, prevelika potrošnja kiča i šunda nije akutni društveni problem, već je to samo manifestacija društvenih zakona. Masovna kultura prati kič i vrednost umetničkih dela određuje se obrnuto načinu na koji se određuje vrednost ekonomskih dobara.
Dejan Aleksić, student sociologije
Lektor: Marija Golubović
Najnoviji komentari