Čudesna sudbina jednog teksta
Avantura „Sumnjivog lica“
Bez obzira da li ste strastveni čitalac, ljubitelj komedija ili pozorišta, Branislav Nušić je, sasvim izvesno, ime koje vam nije nepoznato. Sigurno ste pročitali bar jednu njegovu komediju, odgledali predstavu ili televizijsku dramu po njegovom tekstu. Branislav Nušić je, na neki način, i sinonim za srpsku komediju. Genijalan, neponovljiv i neverovatno maštovit. Jedinstven, originalan i hrabar. Komediograf koga sa ponosom nazivamo „našim“.
Mnogi aspekti njegovog intrigantnog života su dobro poznati javnosti, sve od boravka u zatvoru zbog pesme koja se tada smatrala politički nekorektnom do afera za vreme boravka na mestu upravnika raznih pozorišta. Veoma su zanimljive i priče o nastanku njegovih komedija, koje je obično predočavao u opširnim predgovorima. U njima je ponekada sadržano toliko obrta, naizgled komičnih, a zapravo realnih, kao u kakvoj pravoj komediji. Među njima se izdvaja predgovor komedije Sumnjivo lice. Pitate se zašto?
Naime, alegoričan tekst u kome Jerotije Pantić, sreski kapetan, usled nesporazuma, proganja nepravedno optuženog mladića napisan je po ugledu na čuvenu komediju „Revizor“ ruskog pisca Gogolja. Tekst provokativne sadržine, upućene tadašnjoj vlasti na svoju pozorišnu interpretaciju čekao je čak 35 godina od nastanka. O tome priča Nušić u okviru predgovora, gde najpre opisuje odlazak kod upravnika tadašnjeg Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorada Šapčanina (poznatog i po tome što je bio zet Laze Lazarevića).
Uprkos oduševljenju tekstom, Šapčanin priznaje da on ne sme biti odigran na sceni zbog svoje političke konotacije. To godinama posle čini i naredni upravnik pozorišta Nikola Petrović. Ironično, onaj koji će njega naslediti na tom mestu jeste sam Nušić, ali i on ne dopušta izvedbu sopstvenog teksta, shvativši dileme prethodnika. U sopstvenom maniru, duhovito, pisac nam ovako to predočava, u rečima obraćanja samom sebi:
„– Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih bio rad da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci… Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!“
Tu, međutim, ne prestaju neobična dešavanja vezana za ovaj tekst. Kao što vam je možda poznato, Branislav Nušić je sa srpskom vojskom 1915. godine krenuo u bekstvo do ostrva Krf. I svoje komedije (samo one dovršene) nosi sa sobom preko Albanije, a među njima i Sumnjivo lice. U Prištini shvata da neka dela mora odbaciti, zbog prevelikog tereta, i, između ostalih, izbor pada i na ovu komediju:
„– Idi, bedo! – mislio sam bacajući ga. Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar prevesti te preko Albanije?“
Rukopis ostavlja na podu u albanskoj kući u Prištini, a ostale „dragocenije“ predaje na čuvanje u Prizrenu. Izneneđujuće, baš ti drugi, dragoceni, tekstovi stradaju u najezdi neprijatelja, a Nušićeva žena tri godine kasnije, igrom slučaja sreće, dobija od Albanca iz Prištine (u čijoj je kući pisac odseo pre više godina) sačuvan rukopis komedije Sumnjivo lice. Nušić dobija natrag svoje godinama odbacivano delo.
Ova priča o sudbini Sumnjivog lica, jedne od najčuvenijih komedija velikog pisca, može služiti kao potkrepljenje tezi o sudbinskoj predodređenosti stvari, ali možda još više govori o činjenici da velika dela, iako ponekada ne najbolje prihvaćena, moraju isplivati i dobiti mesto koje zaslužuju.
Gordana Bajović
Lektor: Milica Dinić
Slični tekstovi
Početak koji smo priželjkivali →
Novi filmovi u „Vilinom gradu“ →
Hiljadu reči →
Najnoviji komentari