Biti isti, a biti poseban
Razgovor sa mladim glumcem Mladenom Milojkovićem
Stara izreka kaže da je za uspeh potrebno, pored talenta, i mnogo, mnogo rada. Ne ulazeći u to šta uspeh u našoj zemlji predstavlja, moramo priznati da je ova, baš kao i mnoge mudrosti našeg naroda, sasvim ispravna. To je vrlo dobro poznato i našem sagovorniku Mladenu Milojkoviću, sa kojim smo se našli u kratkoj pauzi između mnoštva njegovih svakodnevnih obaveza. Naime, mladi glumac, pored toga što glumi u predstavama Narodnog pozorišta u Nišu kao što su Gospođa ministarka, Draga Jelena Sergejevna, Ožalošćena porodica i druge, radi i kao pomoćnik Aleksandra Mihailovića, umetničkog direktora Akademskog pozorišta SKC-a. Međutim, na ovom umetniku se ne vide tragovi umora i nervoze zbog neprestane „jurnjave”. Naprotiv, Mladen svojom harizmom i spontanom duhovitošću, ali i ponašanjem koje može biti posledica samo odličnog vaspitanja oduševljava i osvežava ljude oko sebe. Ovako nam je on pričao o nekim aspektima svoje karijere i svog života…
Kada si počeo da razvijaš interesovanje za ovaj poziv?
Još u detinjstvu, u četvrtoj ili petoj godini, i to na nekim porodičnim okupljanjima. U trenucima kada je bilo vrlo dosadno, nešto skriveno u meni se probudilo. Tada sam krenuo da izvodim te „performanse” sastavljene od raznih šala, imitacija i sličnog. Čak sam koristio i kuhinjski escajg kao svoje rekvizite.
Postoji li neko drugo zanimanje koje te je podjednako interesovalo kao gluma?
Ne, jer kroz ovaj posao možeš biti šta želiš. Mada sam, u jednom trenutku, pod uticajem mnogih serija sa tom tematikom želeo da budem patolog, odnosno forenzičar. To ima veze i sa srednjom medicinskom školom, koju sam završio. Međutim, shvatio sam da tu želju mogu ostvariti tako što ću glumiti u nekoj sličnoj seriji, ukoliko se ona bude snimala na našim prostorima.
Šta ti je prva asocijacija na svoje studentske dane?
Kafa. Puna piksla. Jogurt. Ćutanje. Sve to uz ogromnu količinu smeha, ali i uz suze. Sreća.
Po tvom mišljenju, koje su mane, a koje su vrline glumačkog poziva?
Mana je svakako balans između privatnog i profesionalnog života, jer su oni u ovom poslu usko povezani i jedan bez drugoga ne mogu. Ako ti se u privatnom životu desilo nešto dobro, ti ćeš znati kako da to iskoristiš na sceni. Ali, ako ti se desilo nešto loše, zahtevno je prebaciti se na neku ulogu i učiniti da se to ne vidi. Ja pokušavam da uskladim sve te stvari i napravim jedan „pun krug”. Još uvek radim na mnogim stvarima kod sebe u tom smislu.
Sa druge strane, vrlina posla je u trenucima kao što je onaj u kome nakon završetka predstave sedneš sa tim istim ljudima sa kojima si bio na sceni i samo ćutiš. Ali ipak, iako ćutite, postoji jedan dobar osećaj u svima vama i fluid između vas. Zadovoljan si sobom, ali i reakcijom publike, koja nije htela prekinuti aplauz. To je osećaj koji je neprocenljiv u našem poslu.
Koliko dugo glumiš u Narodnom pozorištu?
Od druge godine fakulteta.
Postoji li neka uloga koju si tumačio koju bi izdvojio kao najdražu?
Baš volim Pašu u predstavi Draga Jelena Sergejevna, ali bih svakako izdvojio ulogu u Gospođi ministarki, jer sam tamo, jednostavno, bio srećan na sceni. Odličan mi je bio komentar koji sam čuo posle premijere i prve reprize kada su neki ljudi pitali „Gde ste ga našli?” i „Smete li da ubacujete u predstavu decu sa smetnjama u razvoju?”. Ne želim da bežim od te uloge, mada mi je to u jednom trenutku zasmetalo, jer je ljudi posmatraju kao pomalo „blentavu”. Ta uloga ima dosta prostora za imrovizaciju, ali se ja trudim da ne ode u potpunu karikaturu. Takođe se trudim da ne istupam iz „svog plana” u predstavi. To je vrlo bitno u našem poslu. Nema razloga de se na bilo koji način privlači pažnja više od predviđenog. Tako su nas učili svi profesori – od Branislava Lečića, Aleksandra Mihailovića, Ivice Klemenca, Adrijane Videnović, pa do Dijane Kozarski. Moraš imati moral i etiku, mada se to nosi i iz kućnog vaspitanja. Kada bi to prekršio, pogazio bih sebe, ali i sve te ljude.
Koja ti je omiljena predstava koja se trenutno igra u Narodnom pozorištu? Ona koju bi preporučio čitaocima Nish magazina da je obavezno pogledaju?
Dejstvo gama zraka na sablasne nevene. Zato što je to jedna vrlo intimna priča koja te vuče i drži sve vreme dok traje predstava. Smenjuju se osećaji, od katarzičnih do opijajućih, tako da preživiš mnogo toga. U pitanju je realna priča koja jednog trenutka navodi na smeh, a drugog na suze. Ta ekipa, na čelu sa Vesnom Josipović, koju čine i Evgenija Stanković i Maja Vukojević Cvetković divno je uradila svoj posao. Naravno, i Draga Jelena Sergejevna. Ne zato što ja glumim u njoj, nego jer je to jedna stvarno dobra priča koja oslikava mnoga događanja na polju odnosa nastavnika i učenika i o kojima svakodnevno čitamo u štampi. Smatram da ljudi treba da vide tu predstavu, ali se u isto vreme i plašim njenog uticaja na decu, budući da smo čuli razne komentare dece na strašne scene u njoj.
Radiš kao asistent Aleksandra Mihailovića, umetničkog direktora Akademskog pozorišta SKC-a. Kakvi su tvoji utisci o radu sa amaterskim glumcima mlađim od tebe?
Ja, pre svega, dok se sa njima konsultujem i razmenjujem iskustva, sam učim, jer, i kada ja nekome prenesem nešto što on razume i usvoji, to je moj veliki uspeh. Ako neko uspe da uradi nešto na moju indikaciju, ali da svemu tome svoj pečat, presrećan sam i vrlo zadovoljan.
Šta je prvo što kažeš onima koji stupe u Akademsko pozorište bez prethodnog iskustva u glumačkom poslu?
Samo budi svoj. Ono što jesi i šta ti predstavljaš.
Možeš li zamisliti da se u budućnosti pored glume baviš i radom na fakultetu, recimo kao Aleksandar Mihailović?
Ne. Moram još razumeti, odrasti i shvatiti mnoge stvari kako bih razmišljao o tako nečemu.
Ako ne ka predavanju, imaš li ideju u kome bi se pravcu mogla razvijati tvoja karijera u budućnosti?
Nadam se raznolikosti. Toplim, iskrenim, ljudskim pričama. Predstavama koje se zasnivaju na ljudskim odnosima i stvarima iz života. Ono što bi značilo i meni kao čoveku. Opet bih voleo da radim i nešto neviđeno, drugačije, „čudnije”, jer je to nešto što je u mojoj prirodi. Postoji i jedna priča sa početka fakulteta koja ilustruje tu moju neobičnost. Radi se o vežbi u kojoj je trebalo jednostavno izvesti običan doručak. Po mojoj zamisli, vežba je sadržala klanje i završila se ulaskom policije i trenutkom kada sam uhapsio samog sebe. Tako da, kada kažem „čudno”, mislim na tu svoju stranu. To sam ja.
Gordana Bajović
Lektor: Aleksandra Janić
Slični tekstovi
Pozorišni presek – nada i podstrek →
Gluma – velika želja i velika ljubav →
Zove vas surova istina →
Najnoviji komentari